Phonograph

Dvanaesti avgust 1877. godine (dakle, današnji dan pre 133 godine) se smatra danom kada je Thomas Alva Edison izmislio fonograf, ono što će kasnije postati gramofon.


Prvi primerak fonografa (čija je verna replika na gornjoj slici) je napravio izvesni John Kruesi, Edisonov asistent u Menlo Park laboratoriji, između 2. i 6. decembra iste godine. Bila je to istovremeno mašina za snimanje i reprodukciju zvuka.

Tanka metalna folija je razvučena preko spiralno izbrazdanog cilindra, čije brazde su predstavljale vođicu za iglu. Govoreći u trubu, vazdušni pritisak je izazivao vibriranje dijafragme na koju je bila spojena igla nameštena tako da se naslanja na foliju. Okretanje cilindra (ručno) je omogućilo ostavljanje traga igle duž spiralne putanje. Ovako zapisan zvuk je sada mogao biti očitan istom iglom, koja bi svoje kretanje prenela na dijafragmu, a njene vibracije bi proizvodile zvuk. Istina, prvi primerak je imao jednu iglu i dijafragmu za snimanje, a drugu za reprodukciju.

Edison, himself, ga je probao otpevavši u trubu dečiju pesmicu "Marry Had a Little Lamb". Neverovatno, već prva reprodukcija je dala čist i jasan zvuk.
Iako je pokušaja zapisivanja zvuka bilo i ranije (negde od sredine XIX veka), Edison je prvi uspeo da zapisani zvuk i reprodukuje u razumljivom obliku. Time i "Marry Had a Little Lamb" postaje prva ikad snimljena pesma, a Edison prvi "izvođač".

Ipak, folija sa prvog fonografa, jednom skinuta, nije više mogla biti uspešno vraćena na cilindar, a bilo je dovoljno nekoliko reprodukcija da je potpuno uništi. Zato će vretena brzo postati presvučena voskom, a kasnije i vinilom.
Već tokom poslednje decenije XIX veka se eksperimentiše sa diskovima, umesto cilindara, a na izmaku prve decenije XX veka cilindri su već bili na "izdisaju". Interesantno je da se cilindar, za razliku od diska, karakteriše konstantnom brzinom prolaska brazde ispod igle, što ga u neku ruku čini superiornim rešenjem. Ipak, diskovi su zauzimali manje mesta, mogli su se "zapisivati" šablonskim utiskivanjem i bili su jeftiniji.

Naredne decenije su prošle u usavršavanju sistema snimanja i reprodukcije gramofonskih ploča. Menjali su se materijali, brzine, gramofonski sistemi... Tokom 60tih godina problem otklanjanja grešaka reprodukcije vinilnih ploča je bio relativno čest predmet naučnih istraživanja.

Kako god, tokom 70tih godina XX veka, razvoj tehnike zapisivanja i reprodukcije ploča dostiže svoj peak. Zapisi su uveliko standardizovani, ploče su vinilne, gramofonske igle su sa dijamantskim vrhovima, a osetljive zvučnice postaju mala remek-dela... Konstrukcija gramofona treba da obezbedi stalnost brzine i redukciju nepoželjnih vibracija. Različiti koncepti u tom smislu dobijaju svoje verne pristalice. Gramofoni su uveliko dostupni svima, ima i modela za automobile (istina, samo za singlice). Ploče se štampaju u milionima i stotinama miliona komada...

Međutim, vinilna ploča, da bi dobro zvučala, traži određenu pažnju, nespojivu sa navikama široke potrošačke populacije. Vinil je sklon naelektrisanju i, time, privlačenju prašine. Nepravilni gramofonski setup-i svakom reprodukcijom ruiniraju ploču. Tragovi masnih prstiju, zarezi od kartonskih omota... sve ovo će učiniti da ploča brzo počne da krcka a, zatim i preskače.
Otud nije čudno da je sa pojavom kompakt-diska, kod kojega svega ovog nema, počev od sredine 80tih godina, gramofonska ploča praktično izumrla u narednih 5 ili 10 godina, nakon što je skoro jedan vek bila dominantni nosač zvuka.

Ipak, nije prošlo mnogo vremena, a publika željna verne reprodukcije je shvatila da CD zapis ima svojih mana. Pre svega - digitalan je i to se, na duže staze, čuje i smeta.

Danas smo svedoci povratka gramofonskih ploča.
Ne, nije reč o velikom povratku niti se to u vreme brze potrošnje i niskog kvaliteta i može očekivati. Ali, danas je normalno da se svaki novi naslov, paralelno, izda i na gramofonskoj ploči. Ove su sada nešto skuplje, ali broj onih koji prepoznaju "čari" analogije je sve veći (broj prodatih ploča u 2008. je, na primer, u odnosu na 2007., porastao za 90%).
I ne samo to, slušanje gramofonske ploče angažuje slušaoca u mnogo većoj meri od bilo kog drugog nosač zvuka. "Ritual" puštanja ploče traje, valjda i to obavezuje.
Lepo je i što je tržište polovnih ploča aktivnije nego ikada (još uvek milijarde ploča stoje u nečijim ormanima i tavanima bez prilike da budu stavljene na gramofon).