Koncert u Kelnu Keith-a Jarrett-a je održan tačno pre 36 godina.
Prošle godine je negde objavljeno da je ovo, sa skoro 4 miliona prodatih nosača zvuka, najprodavanija ploča solo muzičara u istoriji jazz-a i najprodavanija "klavirska" ploča ikad.
Keith Jarrett je jedan od najvažnijih modernih jazz pijanista i jedan iz "armije" muzičara koji su uspešnu karijeru započeli svirajući kod Miles-a (Miles Davis, naravno). Kao i za ostale, i za njega je škola koju je tamo, kod Miles-a, prošao bila opredeljujuća u smislu muzičkog promišljanja, ali i improvizacije.
Velikom Davis-u se priključio 1969. godine, u njegovoj "rock" fazi, i, nažalost, zakasnio je da se pojavi u "credits" listi najvažnijih albuma ove epohe (Bitches Brew ili Tribute to Jack Johnson). Ipak, na živim nastupima je briljirao. Možda i najznačajniji takav nastup se dogodio na Isle of White festivalu 1970. godine (ovo je bila treća, i poslednja, godina održavanja festivala koji sa jazz-om skoro da i nije imao dodirnih tačaka a simbolično je označio i kraj "slobodnih" 60-tih). Izveli su jednu, 37 minuta dugačku (furioznu, neizdržljivo vruću) numeru, a na pitanje kako joj je ime, Miles ju je imenovao sa "Call It Anything".
Pogledajte šta, mnogo godina posle, Keith priča o tome:
Iako su ovi počeci uglavnom vezani za električne klavijature, Keith je brzo prepoznao akustični klavir kao jedini logičan izbor. Solo karijeru, po napuštanju Miles-ovog banda, započinje 1971. godine, paralelno je vodeći u dva pravca: svirajući u kvartetu i produkujući solo-piano albume.
Tokom 1973. godine započinje seriju improvizatorskih solo koncerata, koji ga dovode u fokus interesovanja tadašnje jazz publike. Keith na ovim koncertima startuje skoro od nule, pristupa im bez ikakve ideje šta će svirati i kuda će ga slučaj odvesti. Anegdota (verovatno istinita) kaže da je jednom prilikom Keith zurio u klavir čitavih sedam minuta pre nego je neko iz publike doviknuo: "D-sharp". "Thank you", odgovorio je Keith i započeo improvizaciju. Iako je ovakve solo nastupe nastavio priređivati sporadično i do današnjih dana, period između 1973. i 1976. je ono na šta se prvo pomisli kad se o tome priča.Kasnija karijera ga je odvela i u klasičnu muziku, sviranje u triu, teoriju zvuka...
No, ovde pričamo o godini 1975-oj. Mesto radnje: Keln, Zapadna Nemačka.
Koncert u Kelnu, Keith Jarrett je održao 24. januara 1975. godine u Operi u, pogađate, Kelnu.
Događaji koji su koncertu prethodili nisu obećavali (ili to baš jesu) ništa spektakularno. Kaže se da je Keith bio gladan, da je kasno došao i na brzinu morao nešto pojesti. Pre toga dva dana nije spavao, dovezao se iscrpljujuće dugim putem u svom Renault-u 4, a osoblje je greškom neiskusnog organizatora (imao je ovaj tada samo 18 godina), umesto planiranog, instaliralo klavir inferiornih karakteristika (i ne baš u najboljoj kondiciji, pride), do tada korišćen samo za probe. Keith je bio ljut i pristao je da svira samo sažalivši se na klinca-organizatora.
Snimanje koncerta nije bilo predviđeno. Nije to ni bio običaj, a i sam Keith se protivio snimanju. Improvizacija je stvar trenutka, večeri. Tu treba i da ostane, ispravno je, čini se, razmišljao. Ipak, neko je odlučio da, ipak, za potrebe lokalne arhive bar, spusti mikrofon pored klavira i snima.
Ponovimo, ni kad je seo za klavir, Keith nije znao šta će svirati. Bio je jedino siguran da zbog tankog zvuka gornjeg registra mora više "igrati" na drugoj strani klavijature.
Počeo je oponašajući zvuk zvonceta kojim se u kelnskoj Operi najavljuje početak predstave. Snimljen, može se čuti i smeh-reakcija iz prvih redova.
A, ono što je usledilo zatim je nešto poput magije, jasno je to već nakon prvih minuta. Keith je improvizovao i meditirao nešto preko 67 minuta krećući se od meditativnih i lirskih uvoda i intermecoa do furioznih ekstatičnih vrhunaca. Zvuk klavira, nekad vrlo dugačkih tonova, će, pritom, često dopuniti udarci cipele u daščani pod i uzdasi i krici koje povremeno ispusti. Mnogi će baš ovo proglasiti zaslužnim za "magiju".
Slušajući ovo danas na ploči nemoguće je ne osetiti atmosferu oduševljenja, otkrovenja, egzaltiranosti... koja je ispunila salu. Nemoguće je ne zavideti ovim srećnicima koji su se tamo zatekli. A, nemoguće je ni zamisliti koliko, slušajući samo snimak, gubimo od svega toga.
Sad, možda stav da ovakve koncerte ne treba snimati i da ih treba prepustiti samo "predanju" jeste smislen i ispravan. Verujem da jeste. Ipak, da je tako bilo, nikad ne bismo čuli ovo remek-delo.
Činjenica da je, izdat na ploči iste godine (teško su, kažu, ubedili Keith-a), lako oduševio (i nastavio da oduševljava novu) publiku, verovatno govori u prilog opravdanosti zvučnog zapisivanja...
Teško je biti objektivan u ovim razmišljanjima.
Valja primetiti da je sama muzika tu odsvirana značajno odudarala od trenda tog vremena. S jedne strane, jazz-rock fuzija je već iznedrila svoje najsvetlije bisere i počela da ponudu čini prezasićenom i nemaštovitom. S druge strane, avangarda (iako ne mlada) je još uvek besno lutala skoro neshvaćena.
Pravo vreme za melodično, lirsko, a ekstatično, neo-tradicionalno osveženje.
Poput mnogih "lepih" remek-dela, i kelnski koncert je brzo upao u poznati problem: svima se sviđa. Ne smeju, zato, da čude komentari o njegovoj prosečnosti, pa čak i o njegovoj pogubnoj ulozi u jazz istoriji.
No, test vremena je položio sa najvišom ocenom, zasigurno.
Uostalom, možda to i nije jazz. Kakvu razliku bi to napravilo?
CALL IT ANYTHING.
Evo malo i muzike, samo kao ilustracija. Kupite ploču.
Prošle godine je negde objavljeno da je ovo, sa skoro 4 miliona prodatih nosača zvuka, najprodavanija ploča solo muzičara u istoriji jazz-a i najprodavanija "klavirska" ploča ikad.
Keith Jarrett je jedan od najvažnijih modernih jazz pijanista i jedan iz "armije" muzičara koji su uspešnu karijeru započeli svirajući kod Miles-a (Miles Davis, naravno). Kao i za ostale, i za njega je škola koju je tamo, kod Miles-a, prošao bila opredeljujuća u smislu muzičkog promišljanja, ali i improvizacije.
Velikom Davis-u se priključio 1969. godine, u njegovoj "rock" fazi, i, nažalost, zakasnio je da se pojavi u "credits" listi najvažnijih albuma ove epohe (Bitches Brew ili Tribute to Jack Johnson). Ipak, na živim nastupima je briljirao. Možda i najznačajniji takav nastup se dogodio na Isle of White festivalu 1970. godine (ovo je bila treća, i poslednja, godina održavanja festivala koji sa jazz-om skoro da i nije imao dodirnih tačaka a simbolično je označio i kraj "slobodnih" 60-tih). Izveli su jednu, 37 minuta dugačku (furioznu, neizdržljivo vruću) numeru, a na pitanje kako joj je ime, Miles ju je imenovao sa "Call It Anything".
Pogledajte šta, mnogo godina posle, Keith priča o tome:
Iako su ovi počeci uglavnom vezani za električne klavijature, Keith je brzo prepoznao akustični klavir kao jedini logičan izbor. Solo karijeru, po napuštanju Miles-ovog banda, započinje 1971. godine, paralelno je vodeći u dva pravca: svirajući u kvartetu i produkujući solo-piano albume.
Tokom 1973. godine započinje seriju improvizatorskih solo koncerata, koji ga dovode u fokus interesovanja tadašnje jazz publike. Keith na ovim koncertima startuje skoro od nule, pristupa im bez ikakve ideje šta će svirati i kuda će ga slučaj odvesti. Anegdota (verovatno istinita) kaže da je jednom prilikom Keith zurio u klavir čitavih sedam minuta pre nego je neko iz publike doviknuo: "D-sharp". "Thank you", odgovorio je Keith i započeo improvizaciju. Iako je ovakve solo nastupe nastavio priređivati sporadično i do današnjih dana, period između 1973. i 1976. je ono na šta se prvo pomisli kad se o tome priča.Kasnija karijera ga je odvela i u klasičnu muziku, sviranje u triu, teoriju zvuka...
No, ovde pričamo o godini 1975-oj. Mesto radnje: Keln, Zapadna Nemačka.
Koncert u Kelnu, Keith Jarrett je održao 24. januara 1975. godine u Operi u, pogađate, Kelnu.
Događaji koji su koncertu prethodili nisu obećavali (ili to baš jesu) ništa spektakularno. Kaže se da je Keith bio gladan, da je kasno došao i na brzinu morao nešto pojesti. Pre toga dva dana nije spavao, dovezao se iscrpljujuće dugim putem u svom Renault-u 4, a osoblje je greškom neiskusnog organizatora (imao je ovaj tada samo 18 godina), umesto planiranog, instaliralo klavir inferiornih karakteristika (i ne baš u najboljoj kondiciji, pride), do tada korišćen samo za probe. Keith je bio ljut i pristao je da svira samo sažalivši se na klinca-organizatora.
Snimanje koncerta nije bilo predviđeno. Nije to ni bio običaj, a i sam Keith se protivio snimanju. Improvizacija je stvar trenutka, večeri. Tu treba i da ostane, ispravno je, čini se, razmišljao. Ipak, neko je odlučio da, ipak, za potrebe lokalne arhive bar, spusti mikrofon pored klavira i snima.
Ponovimo, ni kad je seo za klavir, Keith nije znao šta će svirati. Bio je jedino siguran da zbog tankog zvuka gornjeg registra mora više "igrati" na drugoj strani klavijature.
Počeo je oponašajući zvuk zvonceta kojim se u kelnskoj Operi najavljuje početak predstave. Snimljen, može se čuti i smeh-reakcija iz prvih redova.
A, ono što je usledilo zatim je nešto poput magije, jasno je to već nakon prvih minuta. Keith je improvizovao i meditirao nešto preko 67 minuta krećući se od meditativnih i lirskih uvoda i intermecoa do furioznih ekstatičnih vrhunaca. Zvuk klavira, nekad vrlo dugačkih tonova, će, pritom, često dopuniti udarci cipele u daščani pod i uzdasi i krici koje povremeno ispusti. Mnogi će baš ovo proglasiti zaslužnim za "magiju".
Slušajući ovo danas na ploči nemoguće je ne osetiti atmosferu oduševljenja, otkrovenja, egzaltiranosti... koja je ispunila salu. Nemoguće je ne zavideti ovim srećnicima koji su se tamo zatekli. A, nemoguće je ni zamisliti koliko, slušajući samo snimak, gubimo od svega toga.
Sad, možda stav da ovakve koncerte ne treba snimati i da ih treba prepustiti samo "predanju" jeste smislen i ispravan. Verujem da jeste. Ipak, da je tako bilo, nikad ne bismo čuli ovo remek-delo.
Činjenica da je, izdat na ploči iste godine (teško su, kažu, ubedili Keith-a), lako oduševio (i nastavio da oduševljava novu) publiku, verovatno govori u prilog opravdanosti zvučnog zapisivanja...
Teško je biti objektivan u ovim razmišljanjima.
Valja primetiti da je sama muzika tu odsvirana značajno odudarala od trenda tog vremena. S jedne strane, jazz-rock fuzija je već iznedrila svoje najsvetlije bisere i počela da ponudu čini prezasićenom i nemaštovitom. S druge strane, avangarda (iako ne mlada) je još uvek besno lutala skoro neshvaćena.
Pravo vreme za melodično, lirsko, a ekstatično, neo-tradicionalno osveženje.
Poput mnogih "lepih" remek-dela, i kelnski koncert je brzo upao u poznati problem: svima se sviđa. Ne smeju, zato, da čude komentari o njegovoj prosečnosti, pa čak i o njegovoj pogubnoj ulozi u jazz istoriji.
No, test vremena je položio sa najvišom ocenom, zasigurno.
Uostalom, možda to i nije jazz. Kakvu razliku bi to napravilo?
CALL IT ANYTHING.
Evo malo i muzike, samo kao ilustracija. Kupite ploču.
0 comments:
Post a Comment