CAN nikad nisu bili band sa top lista, čak ni alternativnih. Provukli su se kroz istoriju muzike bez ikakve pompe i za sobom ostavili trag možda i najuticajnijeg banda svih vremena.
Okupili su se u Kelnu (Nemačka) 1968. godine.
Irmin Schmidt, opsednut radovima vodećih avangardista i minimalista svog vremena (Steven Reich ili Terry Riley), a sam učenik čuvenog nemačkog kompozitora, pionira, eksperimentatora... Karlheinz Stockhausen-a, 1968. putuje u New York gde otkriva muziku The Velvet Underground i oduševljava se zbivanjima oko Andy Warhall-a. Po povratku u Keln okuplja band zajedno sa američkim avangardnim kompozitorom David Johnson-om i Holger Czukay-em, profesorom muzike i, takođe, Stockhausen-ovim učenikom.To još nije bio CAN. Sva trojica su bila izrazito avangardno orijentisani, a lična interesovanja Irmina i Holgera za drugačiju muziku su bila tek u začetku. Ali, Irmin je već čuo Velvete i Zappa-u, a Holger je već "natrčao" na one "ozbiljne" albume The Beatles, razvila se ideja da se "savremena" muzika objedini na način koji će klasici pridružiti i ostatak savremenog, poput jazz-a, ali i vodećih rock-n-roll stilova. David je brzo "otpao" iz ovog koncepta, Irmin je izabrao klavijature, Holger je uzeo bas, pridružio im se Holgerov đak, klinac Michael Karoli za gitarom i Jaki Liebezeit (jedini koji je tu došao iz jazz okruženja) za bubnjevima. Sa dodatkom pevača, amerikanca Malcolm Mooney-a, mentalno nestabilnog vajara sjajnog glasa koji se đavo-bi-ga-znao-kako našao u Nemačkoj, formiran je band. Prvo su ga zvali Inner Space, zatim The Can, da bi se konačno zaustavili na CAN, pisano kao akronim (iako nikad zvanično potvrđeno, akronim dolazi od "communism, anarchism, nihilism").
Iako se zapravo nikad nisu uklapali potpuno u, inače disperzni, koncept Krautrock-a, ako ovaj shvatimo kao lokacijski (Nemačka), pre nego muzički, termin, CAN se mora smatrati njegovim osnivačem. Najznačajniji predstavnici će postati Popol Vuh, Neu!, Klaus Schulze, Ash Ra Temple, Amon Duul II...
Iste, 1968., godine, CAN su snimili prvi album i dali mu odd name Prepared to Meet Thy Pnoom, ma šta to značilo. Niko, ni jedna diskografska kuća, to nije htela da izda tada. Zato nastavljaju rad u studiju i pripremaju drugi album - Monster Movies, koji izlazi kao prvenac, 1969. godine i sadrži samo dve numere s onog neizdatog. Mnogo kasnije, 1981., ostale numere s prvog albuma su izdate na ploči naziva Delay 1968.
Dva albuma, budući nastajala u isto vreme, su slična i sa mnogo zajedničkih elemenata, ujedno novina u dotadašnjoj muzici. Ipak, teško je ne primetiti napredak koji je samo jedna godina donela: Monster Movies je znatno bolja ploča. Bila je to kombinacija hipnotična garažna psihodelija armirana buncajućim funk Malcolm-ovim vokalom. Tekstovi su često besmisleni i teško prevodivi. Evo jednog takvog primera (obratiti pažnju na briljantno besmislen tekst dat uz video):
Dvadesetominutna numera, cela B strana ploče Monster Movies, Yoo Doo Right predstavlja samo ekstrakt višečasovne snimljene improvizacije i sigurno je najvažniji snimak iz ovog perioda.
Malcolm-a psihijatri vraćaju u Ameriku, ubedivši ga da pevanje u takvom bandu neće doneti ništa dobro njegovoj "bolesti". Jaki i Holger natrčavaju u Minhenu na uličnog performera koji nevešto svira gitaru i nerazgovetno peva improvizovane tekstove, na Kenji Damo Suzuki-ja.
Damo se pridružuje bandu isto veče na svirci. Novi vokal je drugačiji, ali takođe sjajan. Damo peva nerazgovetno, na engleskom ili japanskom, ili na nekom nepostojećem jeziku, nekad je tih i zvuči udaljen daleko iza banda, onda vrišti iz fronta...
Prvi snimci sa Damo-om su se pojavili 1970te, na albumu Soundtracks. Zapravo je reč o kompilaciji CAN muzike za filmove, na kojoj su se našle i dve stvari snimljene s Malcolm-om. A, kompilacije nikad nisu "prava stvar". Tako nije ni ova: kao celina, ova ploča ne postoji. Možda će neko reći da je nagovestila naredne ploče, ali mislim da je sad, kad znamo šta je bilo, lako biti "general". Soundtracks im jednostavno nije trebala.
A desilo se da su CAN, u naredne tri godine, izdali tri apsolutna i neosporna remek-dela. Three-in-a-row kakav verovatno nema konkurenciju u popularnoj muzici. Iako se ni prethodna muzika nije baš mogla okarakterisati kao "disciplinovana", struktura je postojala. U periodu koji dolazi (1970-1973) CAN se "prepuštaju" odsustvu forme, improvizaciji, dekonstrukciji, fluidnosti...
Prvo je, 1971., izdat Tago Mago; čudno ime, ne? Šta tek reći za omot?
Budući prvi iz serije "velikih", album se često proglašava najvažnijim i najboljim Kraut albumom ikad, ali i jednom od najznačajnijih ploča generalno.
Sedam numera na duplom albumu. Dugačka ploča, nabijena (tenzična) i bez sekunde praznog hoda ili neutralnog trošenja vremena. Uz stalne promene "raspoloženja", ritma i atmosfere (vokal, ritam sekcija), album putuje u vrlo širokim okvirima koji često prelaze granicu psihodelije, funka, garaže, rock'n'rolla...
Preko 70 minuta ploče se sluša u dahu, kao celina. Ako baš mora, izdvaja se osamnaestminutna Halleluwah.
Ploča je aktuelnog zvuka i danas, a o značaju posmatranom u kontekstu vremena i muzičkog okruženja u kom je nastala ne vredi ni pokušavati. Remek-delo, tačka.
Sledeće godine objavili su Ege Bamyasi (čudno ime, ne?).
Sve rečeno za prethodni, važi i za ovaj album. Samo je kraći. Možda i malo "fluidniji". Mnogo kvalitetne muzike iz 80tih i 90tih se da "ukoreniti" u sedam pesama s ovog albuma. Kao ilustracija neka posluži sledeća, funky (Jaki za bubnjevima je u tom smislu najzaslužniji), "czukay-evska" numera:
Za razliku od prethodnih, ovaj album je imao i nešto poput hita (pesma Spoon) i omogućio da se za CAN čuje van uskuh avangardnih krugova. Ozbiljna kritika (britanska, pre svega) tog vremena je prihvatila ploču i band kao najvažnije u tom trenutku. Istina, stavljajući je u isti koš sa "progresivnom" muzikom.
Konačno, sledeće godine dolazi i Future Days, poslednja ploča na kojoj Damo peva.
Damo-ova "labudova pesma". U odnosu na prethodna dva albuma, na ovom će Damo utišati svoje pevanje, a glasu dati funkciju mnogo pre instrumenta, čak dela ritam sekcije. Rezultat je celina koja "teče" bez "brzaka", opuštena, čak melanholična, atmosfera, najprijemčiviji CAN album do tada i, treba reći, još jedno remek-delo. Pet zvezdica i ovome, bez premišljanja.
Posle ove ploče CAN će nastaviti, s prekidima, da postoji praktično do današnjih dana. Čak će se i Malcolm vratiti da otpeva još jedan album, pevaće i Michael i Irmin... Snimili su dosta ploča, za neke od njih nije lako razgraničiti jesu li albumi ili kompilacije...
Ali, posle trojke albuma o kojoj je bilo reči gore, svaka dalja priča bi mogla samo da baci mrlju na komade umetnosti koji to nikako ne zaslužuju. Otud, dalje priče ni neće biti.
Nekoliko primedbi za kraj:
Velika trojka albuma se više poklopila sa Damo-ovim boravkom u bandu, nego što ih je on sam takvima napravio. Bez sumnje, reč je o jednom od najzanimljivijih pevača u istoriji popularne muzike, ali ni Malcolm "nije bio za bacanje". Utiska sam da je i s njim CAN mogao čuda da napravi. Jednostavno, tako se desilo.
U poslednjoj deceniji je aktivan band čije ime nedvosmisleno ukazuje na čemu su odrasli. Zovu se Mooney Suzuki. Preporuka.
Svi članovi CANa su vrlo aktivni sve ove decenije u solo radovima i saradnjama sa vrlo disperznom grupom muzičara, uglavnom mlađih. Posebna preporuka ide najvažnijim albumima Holger Czukay-a. Evo muzičke ilustracije za kraj:
Jaki, Michael, Irmin, Holger & Malcolm
Okupili su se u Kelnu (Nemačka) 1968. godine.
Irmin Schmidt, opsednut radovima vodećih avangardista i minimalista svog vremena (Steven Reich ili Terry Riley), a sam učenik čuvenog nemačkog kompozitora, pionira, eksperimentatora... Karlheinz Stockhausen-a, 1968. putuje u New York gde otkriva muziku The Velvet Underground i oduševljava se zbivanjima oko Andy Warhall-a. Po povratku u Keln okuplja band zajedno sa američkim avangardnim kompozitorom David Johnson-om i Holger Czukay-em, profesorom muzike i, takođe, Stockhausen-ovim učenikom.To još nije bio CAN. Sva trojica su bila izrazito avangardno orijentisani, a lična interesovanja Irmina i Holgera za drugačiju muziku su bila tek u začetku. Ali, Irmin je već čuo Velvete i Zappa-u, a Holger je već "natrčao" na one "ozbiljne" albume The Beatles, razvila se ideja da se "savremena" muzika objedini na način koji će klasici pridružiti i ostatak savremenog, poput jazz-a, ali i vodećih rock-n-roll stilova. David je brzo "otpao" iz ovog koncepta, Irmin je izabrao klavijature, Holger je uzeo bas, pridružio im se Holgerov đak, klinac Michael Karoli za gitarom i Jaki Liebezeit (jedini koji je tu došao iz jazz okruženja) za bubnjevima. Sa dodatkom pevača, amerikanca Malcolm Mooney-a, mentalno nestabilnog vajara sjajnog glasa koji se đavo-bi-ga-znao-kako našao u Nemačkoj, formiran je band. Prvo su ga zvali Inner Space, zatim The Can, da bi se konačno zaustavili na CAN, pisano kao akronim (iako nikad zvanično potvrđeno, akronim dolazi od "communism, anarchism, nihilism").
Iako se zapravo nikad nisu uklapali potpuno u, inače disperzni, koncept Krautrock-a, ako ovaj shvatimo kao lokacijski (Nemačka), pre nego muzički, termin, CAN se mora smatrati njegovim osnivačem. Najznačajniji predstavnici će postati Popol Vuh, Neu!, Klaus Schulze, Ash Ra Temple, Amon Duul II...
Iste, 1968., godine, CAN su snimili prvi album i dali mu odd name Prepared to Meet Thy Pnoom, ma šta to značilo. Niko, ni jedna diskografska kuća, to nije htela da izda tada. Zato nastavljaju rad u studiju i pripremaju drugi album - Monster Movies, koji izlazi kao prvenac, 1969. godine i sadrži samo dve numere s onog neizdatog. Mnogo kasnije, 1981., ostale numere s prvog albuma su izdate na ploči naziva Delay 1968.
Delay 1968 (1981), Monster Movies (1969)
Dva albuma, budući nastajala u isto vreme, su slična i sa mnogo zajedničkih elemenata, ujedno novina u dotadašnjoj muzici. Ipak, teško je ne primetiti napredak koji je samo jedna godina donela: Monster Movies je znatno bolja ploča. Bila je to kombinacija hipnotična garažna psihodelija armirana buncajućim funk Malcolm-ovim vokalom. Tekstovi su često besmisleni i teško prevodivi. Evo jednog takvog primera (obratiti pažnju na briljantno besmislen tekst dat uz video):
Dvadesetominutna numera, cela B strana ploče Monster Movies, Yoo Doo Right predstavlja samo ekstrakt višečasovne snimljene improvizacije i sigurno je najvažniji snimak iz ovog perioda.
Malcolm-a psihijatri vraćaju u Ameriku, ubedivši ga da pevanje u takvom bandu neće doneti ništa dobro njegovoj "bolesti". Jaki i Holger natrčavaju u Minhenu na uličnog performera koji nevešto svira gitaru i nerazgovetno peva improvizovane tekstove, na Kenji Damo Suzuki-ja.
Damo Suzuki
Damo se pridružuje bandu isto veče na svirci. Novi vokal je drugačiji, ali takođe sjajan. Damo peva nerazgovetno, na engleskom ili japanskom, ili na nekom nepostojećem jeziku, nekad je tih i zvuči udaljen daleko iza banda, onda vrišti iz fronta...
Prvi snimci sa Damo-om su se pojavili 1970te, na albumu Soundtracks. Zapravo je reč o kompilaciji CAN muzike za filmove, na kojoj su se našle i dve stvari snimljene s Malcolm-om. A, kompilacije nikad nisu "prava stvar". Tako nije ni ova: kao celina, ova ploča ne postoji. Možda će neko reći da je nagovestila naredne ploče, ali mislim da je sad, kad znamo šta je bilo, lako biti "general". Soundtracks im jednostavno nije trebala.
A desilo se da su CAN, u naredne tri godine, izdali tri apsolutna i neosporna remek-dela. Three-in-a-row kakav verovatno nema konkurenciju u popularnoj muzici. Iako se ni prethodna muzika nije baš mogla okarakterisati kao "disciplinovana", struktura je postojala. U periodu koji dolazi (1970-1973) CAN se "prepuštaju" odsustvu forme, improvizaciji, dekonstrukciji, fluidnosti...
Prvo je, 1971., izdat Tago Mago; čudno ime, ne? Šta tek reći za omot?
Budući prvi iz serije "velikih", album se često proglašava najvažnijim i najboljim Kraut albumom ikad, ali i jednom od najznačajnijih ploča generalno.
Tago Mago (1971)
Sedam numera na duplom albumu. Dugačka ploča, nabijena (tenzična) i bez sekunde praznog hoda ili neutralnog trošenja vremena. Uz stalne promene "raspoloženja", ritma i atmosfere (vokal, ritam sekcija), album putuje u vrlo širokim okvirima koji često prelaze granicu psihodelije, funka, garaže, rock'n'rolla...
Preko 70 minuta ploče se sluša u dahu, kao celina. Ako baš mora, izdvaja se osamnaestminutna Halleluwah.
Ploča je aktuelnog zvuka i danas, a o značaju posmatranom u kontekstu vremena i muzičkog okruženja u kom je nastala ne vredi ni pokušavati. Remek-delo, tačka.
Sledeće godine objavili su Ege Bamyasi (čudno ime, ne?).
Ege Bamyasi (1972)
Sve rečeno za prethodni, važi i za ovaj album. Samo je kraći. Možda i malo "fluidniji". Mnogo kvalitetne muzike iz 80tih i 90tih se da "ukoreniti" u sedam pesama s ovog albuma. Kao ilustracija neka posluži sledeća, funky (Jaki za bubnjevima je u tom smislu najzaslužniji), "czukay-evska" numera:
Za razliku od prethodnih, ovaj album je imao i nešto poput hita (pesma Spoon) i omogućio da se za CAN čuje van uskuh avangardnih krugova. Ozbiljna kritika (britanska, pre svega) tog vremena je prihvatila ploču i band kao najvažnije u tom trenutku. Istina, stavljajući je u isti koš sa "progresivnom" muzikom.
Konačno, sledeće godine dolazi i Future Days, poslednja ploča na kojoj Damo peva.
Future Days (1973)
Damo-ova "labudova pesma". U odnosu na prethodna dva albuma, na ovom će Damo utišati svoje pevanje, a glasu dati funkciju mnogo pre instrumenta, čak dela ritam sekcije. Rezultat je celina koja "teče" bez "brzaka", opuštena, čak melanholična, atmosfera, najprijemčiviji CAN album do tada i, treba reći, još jedno remek-delo. Pet zvezdica i ovome, bez premišljanja.
Posle ove ploče CAN će nastaviti, s prekidima, da postoji praktično do današnjih dana. Čak će se i Malcolm vratiti da otpeva još jedan album, pevaće i Michael i Irmin... Snimili su dosta ploča, za neke od njih nije lako razgraničiti jesu li albumi ili kompilacije...
Ali, posle trojke albuma o kojoj je bilo reči gore, svaka dalja priča bi mogla samo da baci mrlju na komade umetnosti koji to nikako ne zaslužuju. Otud, dalje priče ni neće biti.
Nekoliko primedbi za kraj:
Velika trojka albuma se više poklopila sa Damo-ovim boravkom u bandu, nego što ih je on sam takvima napravio. Bez sumnje, reč je o jednom od najzanimljivijih pevača u istoriji popularne muzike, ali ni Malcolm "nije bio za bacanje". Utiska sam da je i s njim CAN mogao čuda da napravi. Jednostavno, tako se desilo.
U poslednjoj deceniji je aktivan band čije ime nedvosmisleno ukazuje na čemu su odrasli. Zovu se Mooney Suzuki. Preporuka.
Svi članovi CANa su vrlo aktivni sve ove decenije u solo radovima i saradnjama sa vrlo disperznom grupom muzičara, uglavnom mlađih. Posebna preporuka ide najvažnijim albumima Holger Czukay-a. Evo muzičke ilustracije za kraj:
0 comments:
Post a Comment