Brain damage

Čovek na fotografiji je:


a) beskućnik
b) naučnik
c) serijski ubica
d) verski fanatik
e) modni kreator

Ispravan odgovor je iza slova b.
Dakle, na slici je Grigorij Perelman, možda najveći matematičar današnjice. Tokom prethodnih nekoliko meseci odbacio je više prilika da se obogati i postane neka vrsta naučnog celebrity-ja, a izabrao poziciju freak-a.

No, idemo redom...

Matematika (i matematička fizika) je još uvek puna problema za koje nema rešenja. Neki od ovih problema, nekad i vekovima stari, se smatraju izuzetno teškim, mada im sama postavka može biti prilično jednostavna.
Čuveni primer ove vrste je tzv. Fermat-ov problem iz sredine XVII veka. Izuzetno je jednostavne postavke:


Matematičarima je trebalo oko 350 godina da ga dokažu. Učinio je to 1996. godine izvesni A. Willes, a dokaz je kompleksan u meri koja zahteva hiljade stranica nerazumljivog teksta i jednačina (i čega još ne). Evo, nsarski kaže, da su ključnu ulogu u rešenju imale modularne eliptičke krive i njihove osobine, ma šta to bilo. Dodaje i da su, iako samo rešenje problema nije donelo bitan proboj u matematici, ove modularne krive osnov današnje kriptografije (šifriranja), te da je dokaz iskorišćen u ovoj, danas, zbog interneta, vrlo važnoj, oblasti.
Međutim, pravi kuriozitet vezan za ovaj problem je podatak da je sam Fermat, na margini nekog teksta, svojeručno, zapisao kako je došao do izuzetno jednostavnog dokaza. No, nigde ga nije pokazao.

Krajem prošlog veka, 1998. godine, jedan bogati trgovac iz Bostona, Landon T. Clay i njegova žena Lavina osnivaju neku vrstu matematičke fondacije Clay Mathematics Institute sa idejom širenja i popularizacije matematike. Osnovna delatnost ovog privatnog instituta je materijalna podrška istraživanjima talentovanih matematičara. Ipak, ono po čemu je CMI postao poznat široj javnosti je spisak od sedam, takozvanih, MILENIJUMSKIH PROBLEMA, te, još više, nagrada od milion dolara onome ko uspe da reši neki od ovih sedam problema.

Sedam milenijumskih problema imaju sledeće nazive:

• Birch and Swinnerton-Dyer Conjecture,
  
• Hodge Conjecture,
  
• Navier-Stokes Equations,
  
• P vs NP,
  
• Poincaré Conjecture,
  
• Riemann Hypothesis,
  
• Yang-Mills Theory,
  

a meni ne pada na pamet ni da ih pokušam shvatiti, a kamoli ovde o njima pričati. Zainteresovani mogu da se informišu, na primer, ovde. Jedino se Riman-ova hipoteza može lako razumeti, ali, očigledno ne i dokazati. Ovom hipotezom, Riman je prepoznao izvesnu pravilnost u pojavljivanju prostih brojeva, za koje, do sada, nismo (mi, civilizacija) uspeli da dokažemo bilo kakvo pravilo. Kažu da bi dokaz Rimanove hipoteze imao dramatično značajne posledice.

Izgleda da je sigurno da ni jedan od problema, kao što to nije bio slučaj ni sa Fermat-ovim, neće imati kratko i elegantno rešenje, te da će zahtevati višegodišnje angažovanje pojedinaca ili timova. Budući da uhvatiti se u koštac sa nekim od njih izvesno znači nekoliko potrošenih godina bez bilo kakve garancije uspeha, najveći matematičari uglavnom svesno izbegavaju upadanje u klopku rada na traženju rešenja; neuspeh bi bio praćen propalom karijerom.

I sada dolazimo do lika sa fotografije, on je rešio Poincare-ovu pretpostavku i broj nerešenih "milenijumskih problema" smanjio za jedan - sad ih je šest.

Henri Poincare je bio naučnik renesansne širine, možda i poslednji veliki univerzalist i vizionar, za koga se kaže da je u svakoj oblasti kojom se bavio briljirao (matematika, teorija relativiteta, nelinearna dinamika, teorija haosa...). Njegova pretpostavka se odnosi na topološke osobine prostora, a ima velik značaj u razumevanju prostor-vremena u kojem naš Kosmos obitava... Predlažem da iskoristite internet u potrazi za formulacijom pretpostavke; nije jako komplikovano.

I pre nego što je predstavio dokaz Poincare-ove hipoteze, Grigorij Perelman je bio svetski poznat matematičar. U skoro potpunoj izolaciji, posvećen samo tome, u malom stanu u Sankt Petersburgu, koji deli sa svojom majkom, Grigoriju je trebalo skoro osam godina da problem reši.
Rešivši ga, nije ga, kako je uobičajeno, publikovao u nekom od vodećih matematičkih časopisa. Objavio ga je negde na internetu. Nekoliko godina je ostatak matematičke elite utvrđivao validnost dokaza i, konačno, početkom ove godine ga proglasio dokazom.

E, onda Grigorij odbija nagradu od milion dolara, odbija da primi najznačajniju matematičku nagradu (ekvivalent Nobelovoj), prekida svaku komunikaciju sa okolnim svetom, bere pečurke, ne seče nokte, ne održava higijenu stana, beži od novinara... Sve ovo ga, mnogo pre onoga ispred, dovodi na stranice zabavne i žute štampe.

Meni ostaje samo da one koji to još ne čine uputim na postove koje objavljuje nsarski.