Prošlo je već 25 godina. U septembru 1986, prvi put je prikazan Down By Law.
Masterpiece nezavisne produkcije.
Roberto (Roberto Benigni) je italijanski ekscentrični turist koji ne govori, a voleo bi da govori, engleski, Zack (Tom Waits) je radio disc-jockey za kojeg se to, po spoljašnjosti i ponašanju, nikad ne bi moglo reći, a Jack (John Lurie) je makro.
Tri neznanca se upoznaju u zatvorskoj ćeliji u New Orleansu gde, igrom slučaja (čak nevini), završavaju. Zack i Jack nisu mnogo raspoloženi za priču, ne vole se od strata, ali Robertov nepopravljivi optimizam to pobeđuje...Onda (nekako!) pobegnu iz zatvora u okolnu močvaru, svađaju se i (nekako)! završavaju kod Nicolette (Nicolleta Braschi). Roberto ostaje s njom, a Jack i Zack nastavljaju "početak prijateljstva"....
Nije baš puno scenarija, ne? Ali nije puno ni ostaloga: film je crno-beli, a kamera (Robby Muller) ume i po desetak minuta da drži statičan kadar. Dijalog je često "nevoljan", ali pun improvizacije. Spooooorooo...
Tom Waits, naravno, dolazi u film kao muzička zvezda (malo jaka etiketa za njega), John Lurie se već pojavljivao u ranijim Jarmush-ovim filmovima, ali ga volimo i kao lidera fenomenalinih The Lounge Lizards.
Roberto Banigni se prvi put pojavljuje u filmu na engleskom (šta više, to mu je prvi boravak u Americi; Jarmusch ga je sreo ranije negde u Rimu) i zaista ne zna jezik. Dalje, Nicolletu Braschi će malo kasnije oženiti i "zapravo"...
Jack: [to Zack, who is drawing on the cell wall] Hey, cut it out!
[Zack disobeys]
Jack: Stop it! Man, doncha know it makes time go slower? Cut it out!
Jack: Fuck you...
Masterpiece nezavisne produkcije.
Roberto (Roberto Benigni) je italijanski ekscentrični turist koji ne govori, a voleo bi da govori, engleski, Zack (Tom Waits) je radio disc-jockey za kojeg se to, po spoljašnjosti i ponašanju, nikad ne bi moglo reći, a Jack (John Lurie) je makro.
Tri neznanca se upoznaju u zatvorskoj ćeliji u New Orleansu gde, igrom slučaja (čak nevini), završavaju. Zack i Jack nisu mnogo raspoloženi za priču, ne vole se od strata, ali Robertov nepopravljivi optimizam to pobeđuje...Onda (nekako!) pobegnu iz zatvora u okolnu močvaru, svađaju se i (nekako)! završavaju kod Nicolette (Nicolleta Braschi). Roberto ostaje s njom, a Jack i Zack nastavljaju "početak prijateljstva"....
Nije baš puno scenarija, ne? Ali nije puno ni ostaloga: film je crno-beli, a kamera (Robby Muller) ume i po desetak minuta da drži statičan kadar. Dijalog je često "nevoljan", ali pun improvizacije. Spooooorooo...
Tom Waits, naravno, dolazi u film kao muzička zvezda (malo jaka etiketa za njega), John Lurie se već pojavljivao u ranijim Jarmush-ovim filmovima, ali ga volimo i kao lidera fenomenalinih The Lounge Lizards.
Roberto Banigni se prvi put pojavljuje u filmu na engleskom (šta više, to mu je prvi boravak u Americi; Jarmusch ga je sreo ranije negde u Rimu) i zaista ne zna jezik. Dalje, Nicolletu Braschi će malo kasnije oženiti i "zapravo"...
Jack: [to Zack, who is drawing on the cell wall] Hey, cut it out!
[Zack disobeys]
Jack: Stop it! Man, doncha know it makes time go slower? Cut it out!
Jack: Fuck you...
0 comments:
Post a Comment